Knjiga Druga

„Među dramskim delima što ih je Nušić napisao u Sarajevu posebno mesto zauzima Knjiga druga, komad u tri čina, prikazan prvi put u sarajevskom Narodnom pozorištu, 26.10.1927; potom, delo je postavljano na scenu samo još jednom, posle piščeve smrti, 1942, u okupiranom Beogradu. Delo nije doživelo veliki scenski uspeh, iako se pre najavljivanja prvog izvođenja u Sarajevu, ukazivalo da sadrži značajne tematske i dramaturške novine. Šta je to novo uneo Nušić komadom Knjiga druga u našu dramaturgiju dvadesetih godina prošloga stoleća? Da li je samo u pitanju originalnost forme, ili pak ambijent u kojem se zbiva radnja? Ili je možda posredi sama tema drame, koja bi se mogla definisati kao prikaz fatalne nemogućnosti opiranja vlastitoj sudbini, koja je glavnom junaku predodređena u vidu slučajno formirane fiks ideje? Nema sumnje, novosti ima u svemu što smo naveli. Iako je u srpskoj dramaturgiji i pre pojave Nušićeve Knjige druge bilo dela koja su obrađivala teme iz života „iza scene“, nijedno od njih nije tako široko prikazalo glumce i njihove preokupacije, kao i njihovo međusobno ponašanje u sferama privatnog života. Poput Ežena Skriba i njegove čuvene Adrijane Lekuvrer, upustio se Nušić u slikanje života iza kulisa, ali bez romantičarskih sentimentalnosti. Reklo bi se čak – želeo je da bude moderan u tretmanu jedne dramski zahvalne teme. Jer, očigledno je da se u ovoj drami Nušić donekle inspirisao pirandelovskim teatrom, što nije čudno budući da je Pirandelo upravo krajem dvadesetih godina „osvajao“ naše pozornice, izazivajući različite reakcije kako gledalaca, tako i samih izvođača. Zato se sa razlogom može pretpostaviti da je upravo ta okolnost što je Pirandelo tada bio sve više u središtu pažnje našeg pozorišnog sveta mogla dati Nušiću odrešene impulse da napiše Knjigu drugu. (...)“

Raško V. Jovanović